филм АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ

Снимљен 1966. године “Андреј Рубљов” је маестрално испричана епопеја која прати, кроз неколико засебних епизода, живот главног јунака, сликара икона из 15. века. Пролазећи светом црквеног сликарства, уједно пролазимо пространствима средњовековне Русије.

Русија почетком 15. века. Државу раздиру унутрашњи сукоби. Татарски упади, глад, помор, уништавају народ. У том трагичном и тешком периоду за Русију, појављује се велики иконописац коме је посвећен овај филм.

Будући да је у директном сукобу са окрутношћу живота и сопственим верским и уметничким двоумљењима, Рубљов проналази разлоге да створи ремек-дело, икону Светог Тројства.

Филм подједнако задивљује како визуалном компонентом, тако и дубљим слојевима које аутор покушава да нам сугерише и открије властитим редатељским поступком. Универзалност теме усмерава интерпретацију у смислу метафизике хршићанства и у њој садржаног хуманизма. Бог, вера, патња, жртва; коњи и људи; вода, ватра, небо – су иконописи који нам отварају сву ширину преокупација којима је Тарковски уметнички потстакнут у филму.

Филм је структурисан тако што је подељен у епизоде различитих дужина трајања, а повезује их иконописац Андреј Рубљов у разним фазама својега живота, односно у тренуцима када се пред њим појављују нека битно егзистенцијална питања и битне дилеме. Последња епизода Звоно 1423. својеврстан је дитирамб. У њој се слави људска делатност неоптерећена било каквим предрасудама традиције, као и уметност сама која не трпи обрасце претходних институционалних канона и парадигми, те која извире из дубоке индивидуалности и генија стваралаштва.

Дечак Борис, у грозничавом истраживању и многим недоумицама и сумњама, али и у дубокој вери према ономе што ради, успева да излије велико бакрено звоно предводећи велику групу вредних људи, који, снимани из горњих ракурса, подсећају на мраве у свом мукотрпном прегалаштву. Из небеске перспективе, која нас асоцијативно враћа на прву епизоду у филму, човек се показује као мало, крхко, немоћно, али и радно биће које ствара Богу угодна дела.

Као црвена нит исказује се духовна повезаност Андреја Рубљова и дечака Бориса, као аутентичних уметника који људе издижу изнад пуке материјалности у сфере идеала и привржености божанском принципу. Борисов плач стога је сувишан, сузе се морају повући пред великом срећом и весељем коју је стваралац донео људском роду. Андреј (Анатолиј Солоњицин) пригрли Бориса (Николај Бурљајев), проричући да ће од сада заједно свету доносити радост: он својим сликама, Борис својим ливењем – звона, а не суза!

На крају филма Тарковски исказује непоновљиву посвету сликарству Андреја Рубљова, где видимо његове иконе-фреске у боји. Након грмљавине почиње киша те у последњем кадру, у плавичастој измаглици видимо коње – симбол привржености људској патњи, стрепњи, али и нади на које нам редитељ указује.

Глумац Анатолиј Солоницин тумачи лик Андреја Рубљова, поред њега у филму који је на Канском фестивалу (1969.) освојио награду међународне критике, играју и Николај Бурљајев, Иван Лапиков, Николај Грињко, Николај Сергејев и други. Сценарио потписују Андреј Кончаловски и Андреј Тарковски. Продукција филма МОСФИЉМ.