ВОРКИ ТИМ РУМА И СПЦО РУМА – ХРАМ СИЛАСКА СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ
ПРИКАЗУЈУ
ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ
СВ. СЕРАФИМ САРОВСКИ
УТОРАК, 29. АВГУСТ, ВЕЛИКИ ХОЛ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА РУМА, 20.00ч
\
Пре два века, Русији и читавом Православном свету, Богом је био послан човек чије су молитве и пророчанства постали саставни део живота сваког од нас – Свети Серафим Саровски. Великом старцу, пророку и прозорљивом чудотворцу, судбине, не само појединаца, него и читавих народа, биле су познате. Сваку душу читао је као отворену књигу. Ово је филм о његовом животу.
Преподобни Серафим Саровски један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Српска православна црква га празнује као Преподобног Серафима Саровског 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару.
Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у Кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.
Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“.
Дана 2. јануара/14. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере „Умилење“. О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима.